Relevantnost Marksizma Danas

Uvod u clanak L. Trockog 'Marksizam u našem vremenu'

Autori: Alen Vuds i Ted Grant

Pad Berlinskog zida i kolaps birokratskih staljinistickih režima u Rusiji i istocnoj Evropi su izazvali talas euforije na zapadu. Smrt staljinizma je slavljena kao "kraj socijalizma". Konacna pobeda "slobodnog tržišta" je objavljivana na stranama žurnala od Tokija do Nju Jorka. Stratezi kapitala su likovali. Frensis Fukujama je cak otišao toliko daleko da je proglasio "kraj istorije". Od sada, nece više biti klasne borbe. Sve ce biti za najbolje u najboljem od kapitalistickih svetova.

Ideološka kontra-ofanziva

U poslednjih nekoliko godina smo svedoci ofanzive bez presedana protiv ideja socijalizma u svetskim razmerama. Kolaps birokratski kontrolisanih planskih ekonomija na istoku je služio kao definitivni dokaz propasti "komunizma", i naravno, ideja Marksa. Ovo nije mesto na kome cemo se baviti razlozima za kolaps staljinizma. To ce biti ucinjeno u narednim delima ove serije. Pad staljinizma nije bio iznenadenje za Marksiste, koji su ga unapred predvideli. Zaista, Leon Trocki je vec 30-tih analizirao birokratski režim u Sovjetskom Savezu, i koristeci marksisticki metod, objasnio neizbežnost njegovog kolapsa. Na prvom mestu, staljinizam i socijalizam (ili komunizam), tako daleko od toga da su identicni, medusobno se iskljucuju. Režimi u SSSR-u i njegovim istocnoevropskim satelitima su na mnogo nacina bili suprotnost socijalizma. Kao što je Trocki objasnio, nacionalizovanoj planskoj ekonomiji treba demokratija kao što ljudskom telu treba kiseonik. Bez demokratske kontrole i administracije radnicke klase, režim nacionalizacije i planiranja ce neizbežno zapeti u odredenom trenutku, posebno u modernoj, sofisticiranoj i kompleksnoj ekonomiji. Ova cinjenica je graficki odražena u opadajucoj stopi rasta sovjetske ekonomije još od ranih 70-tih, nakon nevidenog uspeha planske ekonomije u ranijem periodu.

Kako bilo, ono što zapadni kriticari marksizma ne žele da objave je da je kretanje u pravcu kapitalisticke tržišne ekonomije u bivšem Sovjetskom Savezu i istocnoj Evropi, daleko od toga da je poboljšalo situaciju, cak je izazvalo otežavajucu socijanu i ekonomsku katastrofu.

Tacno je da su proizvodne snage stagnirale pod Brežnjevim. Ali, kakav je položaj sada? Svi pokazatelji ukazuju na katastrofu nevidenih razmera. Ako pogledamo poslednje tri godine, vidi se pad industrijske proizvodnje u Rusiji od oko 40-45%. Ovo je zaprepašcujuci kolaps - daleko gori od krize 1929-32 na zapadu. Investicije su pale za 45% u 1992, i dodatnih 12% u 1993, i nastavljaju da padaju. Inflacija je prelazila 20% svakog meseca sredinom 1993. Rublja je pala i kurs sada iznosi 1.250 za dolar, i još uvek je u padu.

Ova situacija se može porediti samo sa efektom poraza u razarajucem ratu. Uticaj na populaciju, koja je brzo dovedena do apsolutne bede, može se najbolje pokazati u naglom srozavanju životnog veka. Pod planskom ekonomijom, ljudi Sovjetskog saveza su imali nivo životnog standarda, zdravstvenu zaštitu i obrazovanje na nivou najrazvijenijih kapitalistickih zemalja, ili bolje. Kakva je situacija sada? The Financial Times od 14/2/94 izašao je sa clankom na naslovnoj strani: "Rusija se suocava sa populacionom krizom dok stopa smrtnosti naglo raste." U clansku se istice da "samo u prošloj godini, stopa smrtnosti je skocila 20%, ili 360.000 smrtnih slucajeva više nego u 1992. Istraživaci sada veruju da je prosecan nivo životnog veka muškarca u Rusiji pao na 59 godina - što je daleko ispod proseka ui industrijalizovanom svetu, i najniži u Rusiji od ranih 60-tih."

Ove cifre samo potvrduju ono što je ocigledno: da je pokušaj nametanja "tržišne ekonomije" ljudima bivšeg Sovjetskog Saveza bio recept za dokusurivanje svih dostignuca proteklih sedamdeset godina, srozavanje životnog standarda i guranje celog društva u ambis.

Naravno, apologete kapitala nas uveravaju da ce sve ovo biti privremeno, da ce tržište "dugorocno" stvoriti uslove za prosperitet. Na to možemo odgovoriti Kejnsovim recima: "dugorocno, svi smo mi mrtvi."

Pre nekoliko godina, zapadni mediji su pouzdano predvidali da ce kapitalizam uci u novi period blještavog ekonomskog uspeha, na bazi novih tržišta u Rusiji i istocnoj Evropi. Ove iluzije je stvarnost brzo raspršila. U kapitalizmu, "tržište" nije pitanje velicine populacije. Da je tako, onda bi Indija i Afrika bile velika tržišta. Kako bilo, tržište zavisi od kupovne moci - necega cega ocigledno nema u eks-staljinistickim zemljama. Ne da ne obezbeduju nova tržišta za kapitalizam, ove zemlje su kolosalni destabilizacioni faktor, kao što je jasno pokazano dogadajima u bivšoj Jugoslaviji i samom bivšem SSSR-u.

Svetska kriza kapitalizma

Uvod Trockog u "The Living Thoughts of Karl Marx" predstavlja klasicno obnavljanje osnovnih pozicija marksizma. U svim svojim suštinskim delovima, briljantno je potvrdeno tekucom evolucijom kapitalizma u svetskim razmerama. Kako bilo, tokom citavog perioda nakon Drugog svetskog rata, mnogima je izgledalo da je oboreno tokom dogadaja.

Kao što je Trocki predvideo, Drugi svetski rat je završio u novom revolucionarnom talasu. U peroidu od 1943-47, radnicka klasa se pokrenula kako bi opet transformisala društvo u Italiji, Francuskoj, Grckoj, Britaniji, Danskoj i istocnoj Evropi. Izdaja revolucije od strane staljinizma i socijal-demokratije je obezbedila politicke osnove za obnavljanje ekvilibrijuma kapitalizma. Ovo je bio preduslov za ekonomski bum koji je trajao od 1948 do 1974.

Mora se naglasiti da ne postoji tako nešto kao što je "konacna kriza kapitalizma". Marksizam shvata istoriju kao borbu živih sila, ne kao apstraktnu šemu sa predodredenim rezultatom. Ako ga radnicka klasa ne zbaci, kapitalisticki sistem ce uvek naci izlaz.

Razlozi za posleratni ekonomski rast su obajsnili marksisti još 50-tih godina (vidi: Ted Grent: "Da li ce biti krize?"). Bilo je mnogo razlicitih faktora, kao što su posleratne rekonstrukcije, otkrivanje novih grana industrije tokom rata, i u odredenoj meri povecano ucešce države ("državni kapitalizam") kroz vojne izdatke, finansiranje deficita i nacionalizacije, koje je, privremeno delimicno ublažilo osnovnu kontradikciju privatnog vlasništva nad sredstvima za proizvodnju.

Kako bilo, glavni faktor koji je bio pokretacka sila svetske ekonomije je bio nevideni razvoj svetske trgovine. Stoga, the Financial Times (16/12/93) istice da: "Tokom celog perioda izmedu 1950. i 1991, obim totalnih svetskih izvoza je porastao dvanaest puta, dok je svetski autput porastao šest puta. Dalje, obim svetskih izvoza fabrika je porastao 23 puta, delimicno zato što je ovde bila koncentrisana trgovinska liberalizacija, dok je autput porastao osam puta."

Ove cifre jasno pokazuju da je brza ekspanzija svetske trgovine u posleratnom periodu bila pokretacka sila koja je dovela do rasta u autputu. Ovo je tajna kapitalistickog buma od 1948-74. To znaci da, za ceo istorijski period, kapitalizam je bio sposoban da delimicno prevazide svoj fundamentalni problem - kontradikciju izmedu uskog nacionalnog tržišta i tendencije sredstava za proizvodnju da se razvijaju na svetskom nivou.

Sada, kako bilo, izgleda da je ova tendencija dostigla svoje limite. U 1992, svetska trgovina je porasla za 6,5%. Iako je ovo niža stopa nego u periodu posleratnog buma, ipak je istorijski prilicno visoka. ( U periodu izmedu svetskih ratova je bila oko 2,5%). Uprkos tome, nije zaustavila Evropu i Japan od skliznuca u recesiju. Drugim recima, rast svetske trgovine nema više iste efekte kao u prethodnom periodu.

Tokom kapitalistickog buima od 1948-74, videli smo zapanjujuci rast proizvodnih snaga, podstaknut i guran nevidenom ekspanzijom svetske trgovine.

Kapitalisti, pre svega u japanu, SAD i zapadnoj Evropi, su bili spremni da investiraju kolosalne sume u proširenje proizvodnih snaga u trci za profitom. Produktivnost rada je porasla enormno kao rezultat konstantne revolucionizacije sredstava za proizvodnju. Nove grane industrije su formirane - plastika, atomska energija, kompjuteri, tranzistori, laseri, roboti, itd. Sa marksistickog stanovišta, ovo je bio istorijski progresivan razvoj, koji je stvorio materijalnu bazu za socijalisticko društvo. Jacanje radnicke klase i potiskivanje seljaštva u zapadnoj Evropi, Japanu i Sjedinjenim Državama, je takode izmenilo odnose snaga izmedu klasa unutar društva u korist proletarijata.

Kako bilo, ovaj period kapitalisticke ekspanzije je završio recesijom 1973-4. Vec u tom periodu smo videli vracanje masovne nezaposlenosti, kakva nije videna od 30-tih. Velika kretanja radnicke klase u Grckoj, Portugalu, Španiji, Italiji i Britaniji su pokazala da radnici pocinju da izvlace revolucionarne zakljucke iz svog iskustva.

Ovo je delimicno osujeceno bumom od 1982-90. Kako bilo, ovaj bum je bio kompletno drugaciji od ekonomskog poleta 1948-74. Originalno iniciran Reganovim programom naoružavanja, bum 80-tih je bio nepopularan. Pošto je parazitski, uslužni sektor doživeo veliku ekspanziju, kapitalisti su nastavili da zatvaraju fabrike i otpuštaju radnike u svim zemljama.

Bom je održavan u životu masivnom ekspanzijom kredita, koja, kako Marks objašnjava, može privremeno da ponese kapitalizam izvan njegovih okvira, pre nego što ga povuce nazad kao elasticna traka istegnuta skoro do pucanja. Drugi element u datoj situaciji je bio kolosalni rast javnog deficita SAD i drugih kapitalistickih zemalja koji je za kratko podsticao bum, ali koji se ne može održavati beskonacno.

Upravo ovi faktori koji su služili da prolongiraju bum 80-tih, sada su se pretvorili u svoju suprotnost. jedan od razloga zašto se zapadni svet tako teško izvlaci iz recesije je jer su za bum iskoristili mehanizme koje kapitalizam koristi da bi se izvukao iz recesije.

Nekontrolisana ekspanzija kredita je ostavila zapad sa ogromnim problemom u formi velike korisnicke zadušenosti. U japanu, na svakih 100 zaradenih jena, duguje se 170. U SAD, za svaki zaradeni dolar, dolar i dva centa se dugu, itd.

Buržoaski ekonomisti nisu uspeli da predvide ovu recesiju, koja je najduža i najjaca od Drugog svetskog rata. Naravno, pre ili kasnije, izvucice se iz nje. Kako bilo, pokazalo se da je to izuzetno teško. Sa izuzetkom vrlo nesigurnog oporavka u Britaniji i nešto jaceg u SAD, druge privrede zapadne Evrope i Japana tvrdoglavo ostaju u depresiji. Zvanicna predvidanja oporavka se konstantno odlažu i snižavaju.

The Economist (dec.1993 - jan.1994) javlja: "OECD sada predvida da ce se prosecan rast u zemljama clanicama ubrzati (!) na 2,1% u 1994. i s.7% u 1995, posle prosecnog rasta od samo 1.2% u svakoj od protekle tri godine. Neke zemlje ce proci bolje nego druge. Solidan, ali ne spektakularan oporavak je vec u toku u Sjedinjenim Državama, Kanadi, Britaniji, Australiji i na Novom Zelandu - zemljama koje su prve upale u recesiju. Za svih pet se ocekuje da ce rasti oko 3% ili više i u 1994. i u 1995.

"Kontinentalna Evropa i Japan, kako bilo, tvrdoglavo ostaju u recesiji."

Cak i rast od 3% ce biti mizeran rezultat. Nece znaciti znacajan pad nezaposlenosti. Stoga, the Financial Times to sumorno tretira kao "oporavak bez radosti." Ali, cak nije sigurno ni da li ce zadržati ovaj nivo rasta. Pre godinu dana OECD je predvidao da ce Japan rasti 2,3% u 1993, i 3,1% u 1994. Umesto toga, BDP Japana je u stvari pao za 0,5% u 1993. i predvidanje za 1994. je samo 0,5%. Uporedimo ove cifre sa normalnom stopom rasta u Japanu od 4-5% godišnje, i videcemo vrlo duboku prirodu krize.

Cak i po najoptimisticnijim procenama, nezaposlenost u OECD ce ostati (zvanicno) na 8,5% naredne dve godine. U Evropi, prosecna stopa nezaposlenosti ce nastaviti da raste bar do 11,5%. Drugim recima, otužni ("bez radosti") bum nece rešiti ni jedan od fundamentalnih problema kapitalistickog sistema. U stvari, pogoršace ih.

Dok smo u periodu poleta od 1948-74 imali duge periode buma prekidane slabim i kratkim recesijama, vrlo drugacija slika se sada javlja: relativno slabih perioda poleta, koji se odlikuju niskim kamatnim stopama, niskim rastom i stalno viskom nezaposlenošcu, koje su samo uvod u sve dublje i duže periode recesije. To su blistavi izgledi koje kapitalizam nudi covecanstvu uoci novog milenijuma.

Masovna nezaposlenost

Jedan od najmalignijih simptoma bolesnog stanja kapitalizma u njegovoj epohi senilnog raspada je pojava masovne organske nezaposlenosti. Tokom perioda kapitalistickog poleta, masovna nezaposlenost je navodno bila stvar prošlosti. Kroz kejnzijansko finansiranje deficita i "usmeravani kapitalizam", kapitalisticki ciklus "poleta i kriza" je trebalo da bude prevaziden. Tvrdilo se da je Marks fundamentalno pogrešio!

U stvari, cak i u ovom periodu kapitalisticki cilkus polet-kriza je nastavio da postoji. Kako bilo, u uslovima opšteg napretka, male krize ili recesije koje su se dogadale su uglavnom bile kratke i plitke, i teško primetne za mase stanovništva.

50-tih i 60-tih, prosecna nezaposlenost u razvijenim kapitalistickim privredama OECD-a je bila oko 2-3%. Vecina zapadnih vlada je ovo definisala kao "punu zaposlenost". Sada se ova situacija pojavljuje kao bledo i daleko secanje. Danas polovina OECD zemalja ima stopu nezaposlenosti od 10 i više procenata. Od pocetka 70-tih, nezaposlenost u razvijenom kapitalistickom svetu je više nego udvostrucena.

Po zvanicnim statistikama, koje namerno falsifikuju i potcenjuju stvarne nivoe nezaposlenosti, rekordnih 35 miliona ljudi je bez posla u OECD. Realna cifra bi bila blizu 50 i više miliona, posebno ako dodamo "obeshrabrene" radnike koji su odustali od traganja za poslom.

Nezaposlenost u Evropskoj Uniji (EU) je neumoljivo porasla tokom zadnje dve decenije sa 2,4% u 1970, na 6% u 1980, i skoro 12% danas. (oko 20 miliona ljudi - približno populaciji Grcke i Portugala zajedno). U SAD, 6,5% je bez posla a u Japanu, takode, nezaposlenost raste po prvi put u poseldnjim decenijama. U stvari, mnogi ekonomisti smatraju da prava stopa nezaposlenosti u Japanu nije zvanicnih 2,5% vec je oko 10%. Treba imati na umu da nezaposlenost u Japanu nije prelazila 3% od Drugog svetskog rata. Sada ce se sve ovo promeniti.

Suština je u tome da je ova nezaposlenost kvalitativno drugacija od svega što smo videli od 1945. Ovo nije "ciklicna" nezaposlenost koja raste i pada sa normalnim ciklusom kapitalizma. Nije cak ni "rezervna armija nezaposlenih" koja je, kako Marks objašnjava, nužna odlika kapitalizma. Ovo je permanentna, organska, ili kako je buržoaski ekonomisti nazivaju, "strukturna" nezaposlenost. Sistem više nije sposoban da apsorbuje velike brojeve radnika koji ulaze na tržište rada svake godine. Naprotiv, ne može držati zaposlene ni one koji vec rade.

Cak i u periodima poleta, kao što je polet od 1982-90, kapitalisti se ponašaju kao Ludisti, koji uništavaju sredstva za proizvodnju, zatvarajuci fabrike i bacajuci veliki broj radnika na ulice. U periodima kriza, ova situacija postaje još gora. Ali cak i kada se privreda konacno uspravi, nesposobna je da ih reabsorbuje.

Nezaposlenost je rak koji izjeda utrobu društva. Ogromna rasipanja u vidu nezaposlenosti pokazuje cinjenica da trenutno gubimo (po zvanicnim ciframa) ekvivalent od 35 miliona covek-godina proizvodnje svake godine.

Uz to, novac potrošen na davanja za nezaposlene i socijalnu sigurnost, nedvoljna kakva su, služe da pogoršaju problem budžetskih deficita koji muce sve zapadne vlade. Pošto ne mogu pustiti 35 miliona ljudi i njihove porodice da umru od gladi (ne iz humanih osecanja, vec iz straha od socijalnih i politickih konsekvenci), kapitalisti su primorani da placaju ogromne sume ljudima da ne rade.

Ili, kako je receno u "Komunistickom manifestu", buržoazija je "nesposobna da vlada jer je nekompetentna da obezbedi egzistenciju svojih robova u robovlasništvu, jer ih ne može spreciti da potonu u to stanje, tj. mora da ih hrani, umesto da oni nju hrane."

Kao neka strašna epidemija otrgnuta kontroli, nezaposlenost pogada i mlade i stare, muškarce i žene, crnce i belce, obrazovane i neobrazovane, strucne i nestrucne. Cak i menadžerski sloj, profesionalci i "beli okovratnici" [cinovnici, prim. prev.] koji nikada nisu ni pomišljali da bi mogli ostati bez posla - nadu se izbaceni bez ceremonije na dubrište, u punoj životnoj snazi. Mnogi cetrdesetogodišnjaci (i cak i mladi) koji izgube svoje poslove možda nikada više nece naci posao.

Kao što piše the Economist (7/7/93): "Mnogi koji su teško radili da bi se popeli na lestvici karijere vide, zaista, da se precke raspadaju pod njihovim nogama." Kapitalisti nemaju rešenje problema nezaposlenosti. Stari kejnzijanski recepti su se pokazali lošim. Ogromni budžetski deficiti koji postoje u svim kapitalistickim zemljama (osim Japana, iz posebnih razloga) znace da su finansiranje deficita i veštacko povecanje agregatne tražnje kroz državne troškove iskljuceni.

Dominantno krilo buržoazije je beskompromisno 'otkacilo' stara kejnzijanska znanja (koja su, da se podsetimo, trebalo da daju definitivan odgovor na marskizam).

"U 30-tim, kada su stope nezaposlenosti rasle preko 20% u Americi i Britaniji, britanski ekonomista, Džon majnard Kejns, tvrdio je da je lek za nezaposlenost stimulacija tražnje povecanjem javne potrošnje ili snižavanjem poreza. 50-tih i 60-tih izgledalo je da kejnzijansko upravljanje tražnjom radi. Nezaposlenost je ostala niska. Ali s pocetka 70-tih, rasla je u svakom ciklusu [racet efekat, prim. prev.]. Rastuca nezaposlenost je ocigledno strukturalna." (the Economist (7/7/93).

Cinjenica je da, cak i tokom nestabilnog oporavka koji se može ocekivati u sledecem periodu, nezaposlenost nece znacajnije pasti u vecini zemalja. Ostace ružni i hronicni cir, koji smanjuje snagu društva.

The Daily Express iz februara 1994. u clanku o poraznom položaju britanskog manufaktornog sektora istice da je više od 360.000 poslova izgubljeno u industriji tokom recesije u tri godine do 1993, i da je daljih 47.000 predvideno da nestane u 1994, baš u periodu oporavka britanske ekonomije. On predvida:

"Iako se industrija razvija, gradevinske kompanije ce nastaviti da smanjuju radnu snagu kako nove tehnologije istiskuju nestrucne". I ovo nije izuzetak, vec pravilo, i to ne smo u Britaniji. 1993, skoro polovina nezaposlenih u Evropi je bila bez posla godinu ili više, sa malim ili nikakvim šansama za poboljšanje.

Situacija u Japanu, gde je do nedavno vecina radnika mislila da su im doživotno garantovani poslovi, nije ništa bolja. Iako se cifre o ukupnoj nezaposlenosti cine niskim u odnosu na Evropu, trend rasta je oštar. the Economist (18/12/93) istice da je broj radnih mesta sa punim radnim vremenom porastao od pocetka godine do oktobra jedva za 0,1%. Ali pošto radna snaga raste 0,5% godišnje, nezaposlenost nastavlja da raste: "broj ljudi registrovanih kao nezaposleni je porastao za 20% prošle godine. Do septembra 1992, ponuda posla je nadmašivala potražnju: sada ima 67 otvaranja radnih mesta na 100 kandidata," uz pesimisticki završetak clanka: "Ako jen ne padne zajedno sa trgovinskim viškom Japana, sadašnji problemi ce uskoro izgledati mlaki." U stvari, jen je porastao, a japanska kriza se pogoršala.

Mašinerija i radni dan

Oni sa dovoljno dobrim secanjem se mogu setiti dana kada su nam "eksperti" obecavali sjajnu buducnost kada na bazi primenjene nauke i tehnologije, kada s teretom rada bude gotovo, radni casovi smanjeni, a centralni problem društva postane upravljanje slobodnim vremenom.

Kako ironicno ovi argumenti zvuce danas! Dok milioni nezaposlenih lipsavaju u uslovima prisilne "dokolice", drugi milioni srecnika koji su ostali na poslu nalaze se pod sve vecim pritiscima da rade duže za niže plate i u gorim uslovima. I da maksimalno naprežu svoj nervni i mišicni sistem zarad vece produktivnosti (citaj: profitabilnosti).

Ipak, istina je da su sva ranija predvidanja o mogucnosti skracenja radnog dana bila tacna. Potencijal univerzalne redukcije radnog dana - i stoga ukidanja nezaposlenosti - je implicitan u spektakularnom napretku tehnologije u proteklih nekoliko decenija.

Pogledajmo to na primeru industrijskih robota. Ima negde oko 500.000 ovih mašina na svetu u ovom trenutku. Japan, sa samo 0,3% površine sveta, i 2,5% njegove populacije, poseduje više od 300.000 - što je duplo veca cifra nego pre pet godina.

U SAD je broj robota porastao za 50% u istom periodu, po ciframa koje je objavio McKinsey Global Institute. Italija, Francuska, Španija i druge zemlje su takode povecale svoj broj robota. Uvodenje ovih mašina znaci da broj radnika u fabrici može biti drasticno smanjen, dok produktivnost onih koji ostaju, uveliko poboljšana mašinerijom, beleži znacajan porast.

U Francuskoj, na primer, dva najveca prozivodaca automobila su smanjila svoju radnu snagu za ne manje od 200.000 radnikau proteklih dvanaest godina, sa povecanom produktivnošcu od 12% u istom periodu. Slicno tome, Pežoova fabrika u Španiji je smanjila svoju radnu snagu od 12.000 za polovinu u poslednjoj deceniji.

Ista tehnologija se može primeniti i na mnoge druge oblasti - preradu plastike, na primer, ili u tekstilnoj industriji. Cak i u prehrambenoj industriji, operacije kao što je pakovanje sira rade roboti, što se takode može koristiti da se eliminiše ljudsko ucešce u operacijama na opasnim poslovima. Robot znaci veci kvalitet, vecu fleksibilnost u proizvodnji, i brzinu.

Univerzalna primena takvih tehnologija u kontekstu racionalnog i harmonicnog plana proizvodnje, sa demokratskim ucešcem radnika na svim nivoima, oznacila bi kompletnu transformaciju života društva.

Radna nedelja bi se odmah mogla reducirati na cetri dana, 32-casovnu nedelju bez gubitka u platama, i u isto vreme proizvodnja bi se mogla povecati i kvalitativno i kvanititativno. Nakon toga, radni dan bi mogao stabilno da se smanjuje, obezbedujuci tako materijalne uslove za cvetanje demokratije, umetnosti, nauke i kulture kakvo svet još nije video.

Upravo ovo je materijalna baza za socijalizam - novu i kvalitativno višu formu ljudskog društva. Ovo nisu utopijska maštanja, vec zakljucci koji logicno i nužno proisticu iz postojeceg nivoa znanja i stvarnih zahteva proizvodnih snaga.

A ipak, na svakom koraku stvarnost udara glavom u potencijal proizvodnje i tehnike. Umesto sveta dokolice i samo-ispunjenja, imamo socijalni košmar masovne "strukturne" nezaposlenosti na jednoj strani, i nemilosrdno, nehumano istiskivanje radne snage na drugoj. Kako objasniti takvu oštru kontradikciju?

Marksov "Kapital"

U prvom tomu Kapitala, Marks objašnjava da uvodenje mašinerije u kapitalizmu nužno znaci produženje radnog dana. Svrha upošljavanja mašinerije je pojeftinjenje proizvoda ekonomisanjem rada.

Kako bilo, ovo sadrži kontradikciju. Profit kapitaliste se istiskuje iz neplacenog rada radnicke klase. Povecanje produktivnosti rada omoguceno uvodenjem mašina se postiže velikim pocetnim izdacima na skupe mašine koje, same po sebi, ne dodaju nikakvu krajnju vrednost novom proizvodu, vec samo prenose na njega, tokom vremena, deo po deo, svoju sopstvenu vrednost: "Mašinerija, kao i svaka druga komponenta konstantnog kapitala, ne stvara novu vrednost, vec prenosi svoju sopstvenu vrednost na proizvod za ciju proizvodnju služi." (tom I, str. 387). Jedini nacin da se obezbedi veci prihod od ovog ulaganja je da ova mašinerija radi non-stop, dan i noc, bez prekida, istiskujuci istovremeno svaki atom viška vrednosti iz radnika, kako produženjem radnog dana putem prekovremenog rada, ukidanjem pauza, itd. ("apsolutni višak vrednosti") i enormnim povecanjem intenziteta rada ubrzanjima, dogovorima o produktivnosti i svim vrstama pritiska ("relativni višak vrednosti").

Na taj nacin, objašnjava Marks, "mašinerija, dok povecava ljudski materijal koji sacinjava glavni objekt eksploatišuce moci kapitala, u isto vreme povecava nivo eksploatacije." (tom I, str.395) I opet: "ako je mašinerija najmocnije sredstvo za povecanje produktivnosti rada - odnosno skracanje radnog vremena potrebnog za proizvodnju roba, u rukama kapitala postaje najmocnije sredstvo, u onim zemljama koje je prve okupirao, za produženje radnog dana preko svih granica koje je postavila ljudska priroda." (tom I, str. 403).

Konkurencija, konstantno revolucioniziranje proizvodnih snaga i tehnika, želja za "osvajanjem tržišta" i sticanjem prednosti nad drugima, bili su faktori koji su, bar u prošlosti, primoravali kapitaliste da re-investiraju u skupu mašineriju.

Kako bilo, pošto je uveo novu mašineriju, u interesu kapitaliste je da je iskoristi do maksimuma. Ne može se dopustiti da bude besposlena i za trenutak, delimicno zato što propada, a delimicno zato što brzo može postati zastarela. Zbog toga, u kapitalizmu, uvodenje mašinerije vodi vecoj eksploataciji i povecanju radnog dana.

Uvodenje nove tehnologije u odredenu granu proizvodnje znaci da se u toj grani mogu, za odredeno vreme, zaraditi ogromni super-profiti. Kasnije, kako bilo, drugi kapitalisti se prikljucuju i profitna stopa se snižava.

Naposletku, kolicina viška vrednosti koju prisvaja kapitalista zavisi od dve stvari:
a) stope viška vrednosti, i
b) broja zaposlenih radnika.
Kako bilo, uvodenje mašinerije teži snižavanju broja radnika i stoga menja odnos varijabilnog i konstantnog kapitala. Mašinerija (konstantan kapital), kao što smo videli, ne dodaje novu vrednost konacnom proizvodu iznad one koja je u njoj vec prisutna. "Stoga, primena mašinerije u proizvodnji viška vrednosti," objašnjava Marks, "implicira kontradikciju koja joj je imanentna." (tom I, str.407)

Tendencija pada profitne stope

U Grundrisse, Marks spominje tendencijski pad profitne stope kao "najvažniji zakon savremene politicke ekonomije". Ipak, Marks ovo nikada nije smatrao za apsolutni fenomen. U trecem tomu Kapitala objašnjava tendencije koje su služile kao protivteža ovom zakonu. Na primer, Marks istice da intenzifikacija eksploatacije ("relativnog viška vrednosti") može ponovo podici profitnu stopu, i takode tendencija snižavanja cene roba, ukljucujuci mašineriju. Videli smo da upravo ovi faktori deluju u savremenom periodu, kako kapitalisti pokušavaju da povecaju svoje granicne profite istiskujuci svaki atom viška vrednosti i nervnih napora iz svojih radnika.

Drugim recima, ono sa cime se suocavamo je samo tendencija koja se manifestuje tokom cele istorije kapitalistickog razvoja. Ipak, može biti dugih peroda - cak decenija - u kojima tendencija pada profitne stope biva poništena delovanjem vec spomenutih tendencija.

U svojoj knjizi Tekuca kriza napisanoj 1987, Mark Glik daje sledece podatke o dugorocnoj profitnoj stopi u Sjedinjenim Državama:

Stoga, sa istorijske tacke gledišta, vidimo da, izostavljajuci nužne ciklicne fluktuacije, profitna stopa danas jeste niža nego što je bila pre sto godina. Kako bilo, u odredenim periodima je ova tendencija bila obrnuta.

Ako pogledamo cifre najvecih kapitalistickih zemalja tokom perioda posleratnog poleta, kada su se kolosalne sume trošile na nove fabrike i mašineriju, tendencija pada profitne stope se jasno vidi:

Procentno ucešce profita u vrednosti proizvodnje u manufakturnoj industriji:

Mala odstupanja ovih cifara od Glikovih se javljaju usled cinjenice da se statistika cesto razlicito procenjuje. Kako bilo, važan je trend, koji je prilicno jasan.

U narednom periodu, posebno u 80-tim, ova tendencija je oštro okrenuta u drugom smeru, kako su kapitalisti svih zemalja preduzeli korake da podignu profitnu stopu. Ovo je uglavnom cinjeno povecanjem stepena eksploatacije. Poslodavci su iskoristili velike "potrese" u ranim 80-tim da istinu ekstra višak vrednosti iz radnika koji su ostali zaposleni. Ovo je posebno tacno bilo u S.A.D. i Britaniji.

Generalno, polet od 1982-1990. je predstavljao najslabiji investicioni ciklus još od Drugog svetskog rata. Samo u Japanu i Nemackoj je bilo znacajnijeg povecanja u investiranju kapitala. U Sjedinjenim Državama, investicije u proizvodnu industriju su ostale slabe u poredenju sa ranijim poletima. Sa druge strane, nemilosrdni pritisak je vršen na americke radnike da snize plate i podignu profitne stope.

Takvim sredstvima, kapitalisti su uspeli parcijalno da vrate profitnu stopu. Ali cak i tako, profitna stopa je daleko ispod one koja je bila u "zlatno doba" 50-tih i 60-tih. Ipak, kapitalista može prihvatiti, za izvesno vreme, redukovanu stopu profita, ako se ocuva njegova masa. Neki ljudi su zamišljali da ce nov period kapitalisticke ekspanzije biti garantovan otvaranjem novih polja investiranja u "informatickoj revoluciji". Ova iluzija je brzo razorena. Kompjutersko i softversko tržište su takode brzo dostigli saturaciju. Za dve godine, cene personalnih kompjutera su prepolovljene, a cene povezanih proizvoda - programa za tabelarne kalkulacije, tekst procesora, baza podataka i drugo, bivaju povucene nadole zajedno sa njima.

U stvari, ova nova oblast proizvodnje je klasican slucaj koji ilustruje ispravnost Marksovih ekonomskih teorija. Troškovi razvoja kompleksnih novih proizvoda su ogromni. Samo Microsoft-ov Access (program za obradu baza podataka), košta oko 60 miliona dolara. Ovo se može nadoknaditi jedino rapidnim povecanjem udela na tržištu i velikim obimom prodaje.

Kako bilo, sa pojavom overprodukcije i padom cena, nivoi profita su poceli da padaju. U tromesecju do septembra 1993, Borland-ov nivo neto profita je pao na 2,6% prodaja, sa 4,2% od pre godinu dana. Ekvivalentne cifre za Lotus su bile 7% i 14,6%. Cak i Microsoft predvida pad u svojim neto profitima do oko 15% od padajucih prodaja aplikativnog softvera.

Kapitalisti mogu, odredeno vreme, telerisati tendenciju pada profitne stope, pod uslovom da je masa profita ocuvana.

Kao što smo istakli, japanski kapitalisti su decenijama prednjacili u svetu po investicijama u nove mašine i tehnologiju. Dugorocni pad profitabilnosti Japanske industrije je dobro dokumentovana cinjenica.

Izmedu kraja 1986. i pocetka 1991, investicije kapitala u japanu su beležile dve trecine rasta DBP. Po ekspertima za investicije, Smithers and Co, trenutna kriza u poslovnim investicijama u jApanu je direktno povezana sa ovim fenomenom; grafik pokazuje kontinualan pad stope povratka fizickog kapitala: "potrebno je sve više i više investicija da bi se ostvarilo dato povecanje u autputu. Ova cinjenica ima svoj izraz u padu dugorocne stope rasta Japana."

Pre "naftne krize" 1974, trend rasta realnog DBP je bio skoro 9%. Onda je pao na 4%. Jedan od faktora je bio taj što je "vracanje investicija oštro sniženo. Poslovne investicije su postale još manje profitabilne u najskorijem kapital-trošenje lumpenraju." (The Economist, 29/5/93).

"Iskustvo u Evropi i Americi pokazuje da je ucešce trošenja kapitala u DBP od oko 12-15% tipicno za zrelu ekonomiju. Japanova stopa je dostigla vrhunac od 22% u 1991-oj. Od onda su kompanije kao što je Toyota najavile oštre redukcije u investicijama. Ali kapitalno trošenje je i dalje iznosilo oko 20,5% DBP-a u 1992. Dalji oštri rezovi su izgledali nužnim, sa posledicama i na zaposlenje i sigurnost potrošaca, Smithers and Co ocekuju da se kapitalno trošenje skoro prepolovi pre nego što se završi ovo prilagodavanje." (ibid) Svim velikim japanskim kompanijama su opali profiti. Za šest meseci, do septembra 1992, Matsushita (najveci svetski elektronski proizvodac) iskusio je pad od 66% neoporezovanog profita, NEC 71%, Mazda 72%, Nippon Steell 74%. Prosecni pad neoporezovanog profita je bio 36%. Nissan je doživeo svoje prve gubitke od kako se kotira na berzi (1951.) - ukupno 144 miliona dolara. Rezultat? Fabrike pojeli moljci, plate zamrznute, bonusi isplaceni u neprodatim robama, i, po prvi put u zadnjih nekoliko decenija, otpušteni japanski radnici. Drugim recima, mnogo hvaljeni "japanski model" je konacno kolabirao.

Agresivni izvozni metodi japanskih kompanijasu deo pokušaja da se obnovi profitabilnost intenzivnom participacijom na svetskom tržištu. Sa druge strane, zajedno sa masovnim investiranjem u najmoderniju mašineriju, japanski kapitalisti su razvili nove tehnike i radne prakse osmišljene da istisnu maksimum produktivnosti iz radnika. Stoga, Nissan fabrika u Sanderlendu proizvodi 80 automobila po radniku godišnje (isto kao u Japanu) u odnosu na prosecnih 45 automobila u evropskoj automobilskoj industriji. Kako bilo, i povecanje pritiska na radnike i pokušaj da se pronade izlaz iz krize kroz izvoz naišli su na nepremostive barijere. Jedan od konacnihuzroka kapitalistickih kriza je overprodukcija. Radnicka klasa nikada ne može kupiti totalni proizvod svoga rada. Kapitalisti ne mogu povecati plate do tacke gde se eliminiše višak vrednosti, jer je njihova glad za viškom vrednosti motorna sila celog sistema. Pod pretpostavkom da se ostali uslovi ne menjaju, ako se realne plate radnicke klase povecaju, profiti kapitalista ce pasti, izazivajuci kolaps investicija, krvotoka sistema.

U proteklom periodu smo videli surovu borbu da se snize realne nadnice, uz simultano forsiranje na produktivnosti rada. U Sjedinjenim Državama, na primer, realne plate nisu porasle dvadeset godina. U Britanskoj manufakturnoj industriji, radna snaga je redukovana sa šest na cetri miliona tokom protekle decenije, a nivo proizvodnje je ostao isti. Pri tom je ovo postignuto bez masovnog uvodenja nove mašinerije, koja bi omogucila progresivan razvoj.

Kako bilo, nemilosrdno pritiskanje radnika da postižu više profitne stope dostiže svoje granice. Postoji tacka iza koje radnikova fizicka sposobnost da proizvodi ne može ici. Težnja da se ide iza ovih granica ce neminovno proizvesti eksploziju.

Cak i kada bi smo ovo iskljucili, sa striktno ekonomske tacke gledišta, produženo "izbacivanje" radnika iz fabrika stvara nove kontradikcije. Sa jedne strane, rast nezapolsenosti smanjuje tražnju i time produžuje krizu. Sa druge strane, pošto višak vrednosti može biti proizveden samo ljudskim radom, na odredenoj tacki izbacivanje radnika iz fabrika mora voditi padu, ne samo profitne stope, vec i mase profita.

Pokušaj da se nade rešenje povecanom participacijom na svetskim tržištima takode ima granice, posebno što kapitalisti svih zemalja pokušavaju da urade isti stvar.

U poredenju sa ovim, potresi u Marksovo vreme su bili decija igra. Jedino rešenje je napad na životni standard radnika. Sada vidimo ovu tendenciju u svim zemljama. Kako bilo, ovo samo daje podstrek novim kontradikcijama. Do stepena do kog uspeju u obaranju plata, na bazi poterbe za "konkurentnošcu" u jednoj zemlji, kompetitivna prednost ce biti poništena, sve kapitaliticke zemlje ce biti na pocetku, ali ce masama svih nacija biti gore.

Pokušaj da se reši problem povecanom participacijom na svetskim tržištima je vodio još oštrijoj borbi izmedu S.A.D, Evrope i Japana. Takva je oštrina konflikta da bi, u bilo kom drugom istorijskom periodu, vec došlo do rata. U savremenoj epohi, iz razloga koje su marksisti objasnili u prošlosti, svetski rat medu glavnim imperijalistickim nacijama je virtuelno iskljucen (iako su "mali" ratovi kao što je Zalivski rat i jugoslovenski konflikt neizbežni). Umesto toga, imamo pretnje trgovinskim ratovima, i rastucu podelu sveta u rivalske blokove, dominirane os strane S.A.D, Japana i zapadne Evrope. Surova borba za konkurentsku nadmoc, ocajnicki pokušaj da se podignu profitne stope, znaci da ce svaka nacionalna kapitalisticka klasa težiti povecanju pritiska na radnike. Plate, radni casovi, uslovi, socijalne reforme, prava sindikata - sva dostignuca prošlosti - meta su napada. Ovo je recept klasne borbe.

Koncentracija kapitala

Ironicno je da, upravo sa ovom epohom, kada celom svetskom ekonomijom dominiraju ogromne multinacionalne kompanije, apologete kapitala pokušavaju da pokažu kako buducnost leži u malim preduzecima, ili da upotrebimo njihovu omiljenu poštapalicu, "malo je predivno".

Ovo maštanje je kao sanjarenje oronulog starog raskalašnika koji pokušava da zaboravi na alimentacije secajuci se snage mladosti. Kako bilo, mladalacka faza kapitalizma je otišla u nepovrat.

Marks objašnjava kako slobodna konkurencija nužno rada monopole. U borbi izmedu velikog i malog kapitala, rezultat je uvek isti: "uvek se završava propadanjem mnogih malih kapitalista, koji kapital delimicno prelazi u ruke njihovih osvajaca, a delimicno nestaje." (K. Marks, Kapital, tom I, str. 626).

Danas, velika moc monopola i nultinacionalnih korporacija drži za vrat ceo svet. Sa zapanjujucim sumama novca, ekonomijama velicine, sposobnošci da maipulišu cenama roba i cak i mocu da odreduju politiku vlada, one su pravi gospodari planete.

Brilijantnost Marksovog metoda se vidi posebno u cinjenici da je bio sposoban da predvidi neizbežnu tendenciju monopolizacije dok je "slobodna konkurencija" još bila prisutna.

Danas, uprkos demagoškom blebetanju novina kao što je The Economist o tome kako je "malo predivno", nema mesta pitanju da li je ova opšta istorijska tendencija obrnuta. Naprotiv. Poslednjih nekoliko decenija smo svedoci dosad nevidene težnje koncentraciji kapitala.

Opšta istorijska težnja koncentraciji kapitala je nužno nezaustavljiva. Ako pogledamo procenat totalne aktive koju drže kompanije u Sjedinjenim Državama, na primer, dobijamo sledece rezultate:

Trenutno, ne manje od devet desetina S.A.D. privrede je u rukama 500 najvecih kompanija, i oko 80% toga je u rukama 100 najvecih. Izveštaj S.A.D. senata iz 1980. dalje otkriva da su kontrolni paketi akcija ovih kompanija bile u rukama samo dvadesetak velikih finansijskih institucija. Za uzvrat, ove institucije kontrolišu jedna drugu. Na primer, preko trecine akcija Citibank-a drže 24 glavna "konkurenta".

Cifre za Britaniju nisu ništa manje prosvetljujuce. Pogledajmo procenat udela 100 najvecih firmi u manufakturnoj industriji:

Sitacija u Nemackoj nije ništa drugacija. U 1982. firme sa preko 200 zaposelih su predstavljale svega 11,9%. Do 1991 dostigle su 45,1%.

Malo jeste ili nije "predivno", ali je cinjenica da firme sa preko 500 zaposlenih dominiraju u svim velikim kapitalistickim privredama u odnosu na mala preduzeca, i to 49% proizvodnje u Francuskoj, 66% u Britaniji, 60% u zapadnoj Nemackoj i zapanjujucih 71% u S.A.D.

Jedini izuzetak je Japan, sa 33%, ali ovo je više formalno nego stvarno, jer veliki broj malih firmi veoma zavisi od monopola, i stvarno predstavlja ispomoc inustrijskih giganata. Trenutno japanske male firme propadaju po stopi od preko 1.000 mesecno. Slicno je i u Evropi.

Uvodnik u The Economist-u (18/7/92) istice da "je bilo 3,6% miliona malih i srednih preduzeca u Evropskoj Uniji u 1989. na pocetku decenije.

"Sada se gep vratio, i širi se. Mnoge male firme su propale zbog stagnacije privredei cena akcija preživelih su lošije prošle od velikih kompanija. Banke su smanjile pozajmice." I ovo je glas novina koje su zagovarale mala i srednja preduzeca koja su navodno predsatvljala buducnost "slobodne tržišne ekonomije"! Pri tom ove cifre ne govore sve. U poslednjem periodu,m posebno tokom poleta 80-tih, tendencija ka koncentraciji kapitala je enormno ubrzana, kako su veliki monopoli napravili bogatstva preuzimanjima firmi, pracenim svim vrstama prevata i korupcije... Ova vrsta spekulativne groznice, težnja da se "zaradi preko noci": iz neproduktibne aktivnosti, a ne samo stvaranje realnog bogatstva putem investicija, kapakteriše savremeni period kapitalizma.

U Britaniji, gde je kapitalisticka klasa opstajala na potpuno parazitski nacin godinama, "merdžer manija" se pokazala u posebno oštrom vidu kroz "Tacer deceniju", koincidirajuci sa potpunim rasturanjem manufakturne industrije. Stoga, u 1979. je bilo 534 preuzimanja, sa totalnom vrednošcu od 71,6 milijardi funti. Do 1987, cifra se popela na zapanjujucih 1.125, sa totalnom vrednošcu od 715,5 milijardi funti - deset puta više.

Isti fenomen se može primetiti i na globalnom nivou. U prvih devet meseci 1990-te, broj svetskih merdžera i akvizicija je bio 6.883. Naredne godine, uprkos recesiji, odgovarajuca cifra je i dalje bila 6.151. Proces koncentracije kapitala napreduje, uprkos svoj propagandi o "slobodnom preduzetništvu".

U Britaniji, pedeset velikih kompanija kontroliše 90% medunarodne trgovine. Na drugacijem niovu, jedna trecina svetske trgovine je u rukama velikih multinacionalnih kompanija sa stvarno zapanjujucim sumama kapitala na raspolaganju. Spekulativni moment ovog kapitala širrom sveta može stvarati ili rasturati vlade. Moc velikih monopola je otkrivena kroz krizu Evropskog monetarnog sistema (EMS), kada je manipulacija milijardama internacionalnih tržišta novca izazvala devalvaciju funte, lire, pezete, i drugih moneta.

U periodu kapitalistickog uspona, buržoazija je igrala progresivnu ulogu u razvoju proizvodnih snaga, investirajuci u industriju, nauku i tehnologiju. U epohi kapitalistickog nazadovanja, vidimo da se javlja potpuno drugacija slika. Spekulativne aktivnosti i investicije u parazitski uslužni sektor istiskuje investicije u produktivne aktivnosti kao izvor profita. Kada se velika bogatstva mogu napraviti jednim telefonskim pozivom trgovca monetama, zašto rizikovati kapital kupovinom skupe mašinerije koja nikada nece moci da napravi profit?

Kockanje na berzi je dostiglo epidemske proporcije. Skoro 200 milijardi dolara godišnje ode na finansiranje spekulativnih preuzimanja samo u Sjedinjenim Državama. Dok se fabrike kontinualno zatvaraju, u periodu od 1989-91 više od polovine svetskih investicija je bilo u sektor usluga. Dok je deo ovoga imao produktivni karakter (transport i drugi delovi produktivne infrastrukture koja se pravilno ukljucuje pod naziv "usluga" od strane buržoaskih analiticara) vecina, od prodavnica nekvalititene hrane do bankrastva i osiguranja je imala parazitski i neproduktivan karakter.

Svakoga dana oko 1.000 milijardi dolara prede iz ruke u ruku na stranim tržištima valuta. Ipak samo 5-7% ovoga predstavlja realnu proizvodnju i dogovore o razmeni. Ostatak cine masovne spekulacije medunarodnim valutama, gde se bogatstva prave za nekoliko sati, bez potrebe za bilo kakvom proizvodnom aktivnošcu.

Da bi se razumeo eksplozivan rast ove spekulativne aktivnosti, izmedu 1980 i 1990, kolicina svetskih medudržavnih transakcija u ekvivalentima je rasla stopom od 28% godišnje, sa 120 milijarde dolara na 1.4 trilion godišnje.

Trgovina valutama je porasla više nego za trecinu od aprila 1989, kada je istraživanjem centralne banke procenjen neto dnevni obrt od 650 milijardi dolara - što je bilo duplo više nego u prethodnom istraživanju iz 1986.

Ogromne sume novca kojima raspolažu velike banke, i koji se uglavnom koristi u spekulativne svrhe, prikazuju sledece cifre. U 1980, nivo internacionalnog pozajmljivanja (ukljucujuci i domace ugovore u stranoj valuti) je bio 324 milijarde dolara. Do 1991, uprkos oštrom ukidanju pozajmica zemljama Treceg sveta, kao rezultat dužnicke krize, ta cifra je porasla na zapanjujucih 7,5 triliona.

Da bi smo shvatili velicinu ovih cifara, nužno je podsetiti se da je u 1980, kombinovani DBP 24 zemalja OECD (ceo razvijeni kapitalisticki svet) bio 7,6 triliona. U 1991, bio je 17,1 trilion. Prema tome,u jednoj deceniji, tržište internacionalnih bankarskih zajmova je poraslo sa 4% totalnog DBP OCED-a na 44%.

Ove cifre daju pravu sliku o moci velikih banaka i monopola na svetskom nivou. Po poslednjem brojanju, u 1990, bilo je otprilike oko 35.000 "transnacionalnih korporacija" sa 147.000 stranih afilijacija. Kako bilo, u stvarnosti, šacica gigantskih monopola dominira. Parazitski i spekulativni karakter ovih monopola objašnjava zašto je polet od 1982-90 imao potpuno drugaciji karakter od poselratnog poleta.

Bendžamin Fridman sa Harvarda istice da su izmedu 1980 i 1989:
"Korporacije pozajmljivale ne da bi investirale vec da bi vršile finansijske transakcije - ukljucujuci merdžere, otkup svojih akcija na berzi i izvlacenje - što je jedva isplatilo njihove ili dugove drugih korporacija. Kao rezultat, agregatna neto vrednost korporativnog sektora je pala za više od jedne cetvrtine u odnosu na velicinu privrede."

Marks objašnjava da se u krajnjoj liniji buržoazija bavi "fantomskim ciframa" - kamatom i spekulativnim aktivnostima koje ce progutati celu proizvodnju sveta. Statistike pokazuju da spekulativna grozinca uveliko prevazilazi stvarni nivo proizvodnje na svetskom nivou. Marks je takode upozoravao da ovaj proces ne može biti prolongiran unedogled, vec da kao što sada vidimo u Japanu, nužno vodi kolapsu proizvodnje, jednom kada ovaj spekulativni mehur pukne.

Sudbina miliona ljudskih bica je u rukama ovih monstruoznih monopola, vodenih iskljucivo i prosto instiktom grabljivca da se napravi "lak novac" neproizvodnim spredstvima. Kolaps EMS i stalna nestabilnost svetskih finansijskih tržišta su ilustracija ove moci, koja je dodatni faktor nestabilnosti, preteci u svako vreme da uvuce svet u novu finansijsku krizu, koja, s obzirom na nesigurno i neslavno stanje svetskog kapitalizma, može završiti u dubokoj recesiji.

"Prosto receno, vlade nemaju osnova za žaljenje na rizik na novu depresiju. Današnja finansijska tržišta su više nego sposobna da stvore preduslove, i ekonomska politika možda nece biti sposobna da se izbori... Globalni tokovi kapitala su jedan od najvecih razloga za strah da bi finansijski potres mogao izazvati duboku, svetsku recesiju." (The Economist, 19/9/92).

Overprodukcija i krize

Bolest sistema pokazuje fenomen suvišnih kapaciteta koji pogada sve velike kapitalisticke ekonomije. U Marksovo vreme, kriza kapitalizma se manifestovala u periodicnim krizama overprodukcije. U savremenim uslovima, veliki monopoli imaju neophodnu tehnologiju da proracunaju unapred raspoloživo tržište za njihove proizvode. Stoga, oni su težili da smanje proizvodnju pre nego što dodu u tacku fakticke overprodukcije.

Cinjenica da kapitalisti nisu sposobni da potpuno koriste proizvodne kapacitete cak i periodima poleta je jasna ilustracija marksisticke tvrdnje da su proizvodne snage prevazišle uske granice privatnog vlasništva i nacionalne države.

Kako bilo, sadašnja situacija je još gora. Umesto suvišnih kapaciteta vidimo ponovno pojavljivanje stvarne overprodukcije u velikom broju oblasti, ne samo u poljoprivredi, gde se "planine hrane" pojavljuju kao opscena uvreda gladnim milionima ljudi u Trecem svetu, vec i automobila, kompjutera i mnogo drugih roba.

U Manifestu komunisticke partije, napisanom 1847, Marks i Engels su precizno opisali krize kakve danas imamo priliku vidimo:

"U ovim krizama veliki deo ne samo postojecih proizvoda, vec i ranije stvorenih proizvodnih snaga periodicno se uništava. U ovim krizama izbija epidemija koja bi, u ranijim epohama, izgledala apsurdnom - epidemija overprodukcije. Društvo iznenada otkriva da je baceno nazad u stanje trenutnog varvarizma: izgleda kao da ga je glad, univerzalni rat razaranja, lišila zaliha svih sredstava za opstanak: industrija i trgovina izgledaju uništeno, i zašto? Zato što ima previše civilizacije, previše sredstava za opstanak, previše industrije, previše trgovine. Proizvodne snage koje stoje na raspolaganju društvu ne teže dalje da nastave razvoj uslova buržoaskog vlasništva, naprotiv, postale su previše mocne za ove uslove, koji ih sputavaju, i cim prevazidu ove okove, unose nered u celo buržoasko društvo, ugrožavaju egzistenciju buržoaskog vlasništva. Uslovi buržoaskog društva su preuski da obuhvate svo bogatstvo koje su stvorili. I kako buržoazija prevazilazi ove krize? Sa jedne strane prisilnim uništavanjem mase proizvodnih snaga; sa druge, osvajanjem novih tržišta, i temeljnijom eksploatacijom starih. To jest, utabavajuci put za još ekstenzivnije i destruktivnije krize, i smanjivanjem sredstava kojima se krize sprecavaju." (Marks i Engels, Odabrana dela, tom I, str. 113-4).

Ovi redovi su sveži relevantni danas kao i kada su bili pisani, pre 140 godina.

Pogledajmo samo stanje automobilske industrije, gde stotine hiljada radnika gubi posao jer je tržište presaturirano. Japanski proizvodaci automobila su stekli veliku prednost nad svojim inostranim rivalima delimicno na bazi investiranja u modernu tehnologiju, delimicno još nemilosrdnijim i "naucnim" istiskivanjem relativnog viška vrednosti iz svojih radnika.

Japanski monopoli, sa njihovim jakim naglaskom na modernu mašineriju, bili su spremni da prihvaterelativno nisku stopu povracaja investicija, koju nadoknaduje veci obim prodaja izvozom.

Kako bilo, najveci broj porodica u Japanu, S.A.D. i zapadnoj Evropi sada poseduje bar jedan televizor, automobil, video, hi-fi opremu, itd. Tendencija proširenja tržišta veštacki putem kredita je dostigla svoje granice, vodeci opštoj dužnickoj krizi.

U ovoj situaciji, došlo je do pada, ne stope, vec mase profita. U prošlosti, svaki japanski automobil je donosio 83.000 jena profita. Cifra je sada oko 15.000 jena. Štaviše, japanski proizvodaci automobila su razvili proizvodne kapacitete bazirane na pretpostavci od 10-15% rasta tržišta svake godine. U stvarnosti, rast tržišta je bio najviše 2-3% u skorijoj prošlosti.

Zapadno-evropsko tržište automobila je smanjeno za 16% u obimu u odnosu na 1993, podsticuci rat cenama medu automobilskim kompanijama koje pokušavaju da se otarase svog viška proizvoda. Samo najvece i najmocnije kompanije mogu preživeti u takvoj situaciji, i ne sve od njih.

The Economist (5/2/94) je objasnio ozbiljnost situacije:
"Dokaz problema evropske automobilske industrije je višak proizvodnih kapaciteta od oko 2 miliona automobila godišnje. Kad bi sve Evropske fabrike bile opremljene da rade punim kapacitetima, postojao bi višak od 3,5 miliona automobila godišnje."

Životni standard

Tokom perioda od skoro cetri decenije posle Drugog svetskog rata kapitalisticki sistem je iskusio novo produženje života zbog gore navedenih razloga. Ovo je reflektovano u rastucem životnom standardu velikog dela populacije u razvijenim kapitalistickim zemljama.

U uvodu u Živece misli Karla Marksa, Trocki se bavi tzv. "teorijom rastuce bede", koju su buržoaski kriticari Marksa koristili da bi pokušali da diskredituju marksizam, isticuci pobedonosno povecane životne standarde radnika na zapadu u odnosu na prošlost.

Kako bilo, Marks nikada nije poricao da bi, pod odredenim uslovima, nadnice mogle rasti. Takav stav bi bio potpuno detinjast. Naprotiv, potrudio se da objasni kako nadnice neizbežno rastu u odredenim periodima razvoja kapitalizma, a padaju u drugim. Ali cak i u najprosperitetnijim periodima kapitalizma, relativno poboljšanje životnih standarda radnika nikada ne može ukinuti višak vrednosti, i nikada ne može promeniti socijalni položaj radnika:
Ali samo koliko bolja odeca, hrana i tretam, i veci pecilium (robov džeparac - EG i AW), pomažu kod eksploatacije roba, toliko malo se odvaja za nadnicu radnika. Rast cene rada, kao posledica akumulacije kapitala, znaci u stvari samo to da dužina i težina zlatnog lanca u koju je nadnicar sebe vec okovao, dozvoljava popuštanje njegove zategnutosti." (K. Marks, Kapital, tom I, str.618).

Kada kapitalisti prave super-profite od rada radnicke klase, kada tražnja raste i kada su knjige narudžbi pune, kada se radnici osecaju dovoljno jakim da zajedno, kroz njihove sindikate, zhatevaju povecani udeo u proizvodu njihove radne snage, onda kapitalisti mogu pristati na podele sa njima deo plena.

U najboljem slucaju, povecanje nadnica u uspešnom periodu bi oznacavalo relativnu redukciju u kolicini neplacenog rada "datog" kapitalisti od strane radnika. Ali nikada ne može znaciti ukidanje eksploatacije. Naprotiv, rast nadnica je cesto pracen povecanjem stepena eksploatacije, i relativnim pogoršanjem položaja radnika u odnosu na kapitalistu.

Radnici su u opštem slucaju zainteresovani za kolicinu keša koju dobijaju u nadnici, i šta on može kupiti. Oni nisu toliko svesni o kolicini rada koju daju za uzvrat, u vidu prekovremenog rada, dogovora o produktivnosti i sl. Dokle god je novac tu na kraju nedelje, radnici mogu, bar za odredeno vreme, izdržati ubistven tempo rada, koji ugrožava njihovo zdravlje, porodicu i socijalni život. Niti su svesni da, dok njihove plate rastu apsolutno, profiti gazda rastu relativno još više.

Cinjenica da radnik može da priušti sebi kupovinu televizora ili polovnog automobila (na kredit) ne menja njegov ili njen položaj vis a vis (u odnosu na) kapitalistu. Nadasve, u periodu monopolskog kapitalizma, ideja da radnik može "poboljšati svoje uslove" napornim radom je farsa.

Marks je isticao tendenciju kapitalizma da se sve više oslanja na rad žena i dece. Danas, deciji rad navodno je ukinut u naprednim kapitalistickim zemljama. Ipak, i dalje ulazi u sastav kapitala kroz proizvode Treceg sveta, gde ekstenzivna i zastrašujuca eksploatacija dece još postoji.

Kako bilo, eksploatatcija žena i mladih je važan i rastuci faktor u ekonomskom životu naprednih kapitalistickih zemalja. Koliko radnickih porodica može ocuvati svoj trenutni standrad bez toga da žene, sinovi i kceri doprinose prihodu domacinstva prihodima od malo placenih poslova?

U savremenim uslovima proizvodnje, cista fizicka snaga je cesto manje bitna nego spretni um i ruke. Ovo znaci mogucnost šire eksploatacije žena i mladih, cesto zaposlnih za male nadnice na bazi privremenog rada znaci da je sta vracen unazad sto godina.

"Žene i dalje jadikuju nad malim udelom u višim poslovima; ali niže niz lestvice, stvari su drugacije. U Birtaniji, broj zaposlenih žena se povecao za 18% od 70-tih, dok je zaposlenost muškaraca pala za 7%. Britanija sada ima skoro isti broj ženskih i muških radnika, iako mnoge od njih ne rade puno radno vreme. U Americi, takode, žene su uzele veci deo novih poslova od kraja 70-tih. Po tekucim trendovima, pocetkom sledeceg veka, 'tipican' radnik u Americi i Britaniji ce biti žena (The Economist, 11/12/93).

Participacija žena u proizvodnim procesima je preduslov za njihovu emancipaciju od uskih ogranicenja doma. Ulazak žena radnika u redove industrije predstavlja novi i vitalni izvor snage za radnicku klasu i radnicki pokret. Kako bilo, uprkos razdraganom tonu ovog buržoaskog pica uvodnika, surova realnost ženskog rada, danas kao i u Marksovo vreme, je blatantna eksploatacija u svakom smislu reci.

"Rast zaposlenosti žena je dobrodošao - i za nove zaposlene i za ekonomiju u celini", likuje pisac uvodnika. Ali onda pušta macku iz džaka: "Ipak, pad u tražnji za neškolovanim radnicima i influks ženskih radnika su zajedno smanjili plate na takvim i radnim mestima sa skracenim radnim vremenom. Muškarci su manje spremni da rade za vrlo nisku platu." (The Economist, 11/12/93).

Takode, isti Torijevski licemeri koji oplakuju rast kriminala i anti-socijalnog ponašanja medu mladima i "srozavanje porodice" navodno izazvanim zaposlenim ženama, žmure pred efektima kapitalisticke krize na porodicu. "Relate", bracno savetovalište prijavljuje povecanje od 50% u svom radu u proteklih pet godina. Nezaposlenost i dugovi koji se gomilaju imaju "razarajuce efekte na život porodice."

Stoga, cak i u najboljem periodu, rast životnih standarda je pracen povecanom eksploatacijom, relativnim padom radnickog položaja u odnosu na kapitaliste, i super-eksploatacijom žena i mladih na loše placenim poslovima koji su cesto neobaveznog ili privremenog karaktera.

Kako bilo, iluzija "prosperiteta" je sada ozbiljno potkopana. Neumoljiv rast nezaposlenosti znaci da cak i relativni uspesi prošlosti, mala zadovoljstva koja mogu priuštiti odredenu utehu, koja cine život civilizovanijim, su ugrožena. Ne samo ove stvari, vec i krov nad glavom je skoro skintu momentalno. Stoga, društvo je pogodeno rastucim osecajem nesigurnosti.

Sva dostignuca prošlosti su ugrožena, i kapitalisti pokušavaju da povecaju svoje profitne margine na racun radnicke klase i najsiromašnijih delova društva. Nezaposleni, stari, bolesni, soucavaju se sa kontinualnim napadima na državu blagostanja. Oni radnici koji su dovoljno "srecni" da imaju posao se suocavaju sa opštim napadom na plate i uslove rada.

U Britaniji, koja se nekada hvalila jednim od najrazvijenih socijalnih sistema, torijevska vlada je ukinula Platni Savet, koji je uspostavio Vinston Cercil 1910, koji je trebalo da štiti nadnice miliona nisko placenih radnika. Svuda poslodavci iskorišcavaju anti-sindikalne zakone da snize plate.

Nedavni izveštaj dr. Nila Milvarda sa Policy Studies Institute [Instituta politickih nauka], prihvacen od strane vladinog Department of Employment [Ministarstva za zaposlenje] provocirao je the Financial Times da prokomentariše: "Sve više neregulisano tržište rada se vraca u stanje u kom je bilo u 19. veku pre trejdjunionizma... Studija pokazuje da oštar pad u radnickom trejdjunionizmu od 1980 (sa padom sa 58 na 40% u clanstvu) nije izazvao nikakav spontani pokušaj poslodavaca da primene alternativne forme reprezentacije radnika ili zajednicke konsultacije." Umesto toga, kaže se u izveštaju, oni "izgleda da se krecu ka situaciji u kojij se ne-menadžerski zaposleni tretiraju kao 'faktor proizvodnje'."

Kad su radnici tretirani drugacije? Kako bilo, nema sumnje da gazde, u Britaniji i drugde, koriste prednost masovne nezaposlenosti i reakcionarne anti-sindikalne zakone i druge forme "deregulacije" pokušavajuci da izvedu stvarnu kontra-revoluciju na nivou fabrika. Cak je i konzervativni Financial Times primoran da prizna da "menadžment postaje sve više autokratski u svom sprovodenju autokratske vlasti."

U izveštaju se dodaje:
"Nedavni rast nejednakosti u platama i zaradama za koji se može primetiti da je veci u Britaniji nego u skoro bilo kojoj drugoj razvjenoj privredi sustižu povecanje nejednakosti uticaja i pristupa kljucnim odlukama o radu i zaposlenju."

Po ciframa koje je nedavno publikovao dr. Nik Adking, statisticar u Department of Social Security [Ministarstvu za socijalnu zaštitu], stvarni dohodak najsiromašnijih 20% u Britaniji je pao za oko 3%, nakon troškova smeštaja, izmedu 1979 i 1990-91. Sa druge strane, najbogatijih 20% je imalo rast dohodaka od 49% u istom periodu. U 1990-91. najsiromašnijih 20% je zavisilo na državnim davanjima za 69% svog dohotka.

Ukidanje platnih saveta u 1993. je rezultovalo u znacajnom padu u platama, po istraživanju Low Pay Network, koje je otkrilo da je 18,1% poslova placan ispod prethodno ustanovljnog minimuma. U nekim sektorima, položaj je bio mnogo gori: "Istraživanje, koje je pokrilo 1.500 upražnjenih mesta u 45 poslovnih centara otkrilo je da je 27,1% poslova u prodajnom sektoru placeno ispod prethodnog minimuma ustanovljnog od strane saveta, a sledili su frizerska delatnost sa 20,8%, industrija odece sa 13,8% i uslužni sektor sa 12,2%.

Nedovoljne plate su bile od prosecnih 9,2% u sektoru industrije odece, do prosecnih 22,6% u frizerskom sektoru, gde je poslednji odnos bio 2,88 na sat. Pre ukidanja platnih saveta, vlada je tvrdila da ce ukidanje statutnog minimuma imati mali uticaj na rast nezaposlenosti." (Financial Times, 14/2/94).

Po zvanicnim ciframa, prosecni Britanac je imao rast realnog dohotka za 25,4% od 1979. Ali ovo prikriva veliko povecanje životnog standarda višeg sloja, i, na drugom kraju, rapidni proces osiromašenja. Istina je da je mnogo radnika u poslednjem periodu moglo da kupi stvari kao što su video rekorderi, mašine za pranje sudova, hi-fi oprema i slicno što je bilo nezamislivo za prethodne generacije. Ovo stvara osecaj blagostanja i "prosperiteta". Kako bilo, sa jedne strane ovo delimicno oslikava opšte pojeftinjenje roba, manifestovano rapidno padajucim cenama onoga za šta se ranije smatralo da pripada luksuznoj robi (kompjuteri su dobar primer). Sa druge strane, potrošacki bum 80-tih je postignut na racun kolosalnog povecanja zaduženosti putem kredita, koje je, kao što smo videli, jedan od razloga produženosti sadašnje recesije.

Uzmimo Japan za primer. U 1986. japanska domacinstva su imala dugove vredne 92% njihovih dohodaka posle oporezivanja. Cifra u S.A.D. je bila slicna. Do kraja decenije, cifra u Japanu je skocila na 116%. Ali problem sa kreditom je, kao što svaki radnik zna, taj što on ipak na kraju mora biti placen - i to sa kamatom. To je nacin kapitalizma da prevazide svoje normalne okvire. Ali na kraju, cena se mora platiti u formi produbljivanja krize. Po nekim procenama, teret otplate dugova u Japanu je smanjio potrošacku tržanju za oko 2% od 1990. Britanija i Amerika su ranije iskusile isti fenomen.

Drugim recima, apsolutno povecanje životnih standarda tokom poleta je postignuto u razvijenim kapitalistickim zemljama, sa jedne strane ekstra radom radnika, naprežuci se do krajnjih granica, radeci prekovremeno, vikendima itd. Sa druge strane, postignuto je jeftinim radom i eksploatacijom žena i mladih. Na kraju, bilo je rezultat "veštackog raja" kredita koji je završio košmarom zaduženja.

Sve ovo, naravno, odnosi se na prosecne radnike tj. "dobro placene" poslove. Ali na kraju skale, vidimo nemilosrdno širenje siromaštva, i cak stvaranje, na najnižem nivou, vrste "pod-klase" ljudi kojima je, u suštini, onemoguceno pravo na civilizovanu egzistenciju.

U Londonu i parizu imamo bauk beskucništva i veliki broj mladih ljudi bez posla, koji žive na ulici u uslovima koji podsecaju na viktorijanska vremena - lak su plen kriminalu, zavisnosti od droge i prostituciji.

The Economist (11/4/92) je objavio clanak koji opisuje uslove urbanih siromaha u Sjedinjenim Državama:
Ovi trošni vertikalni getoi, u kojima živi 20.000 ljudi, od kojih su svi crni: još 5-7.000 živi kao nezakoniti slepi putnici. Dole, u pustoši razbijenih prozora i ustajalog urina, gomilaju se americke najpatološkije bolesti. Statistika jasno kaže kako 50 godina 'javnog stanovanja' nije pomoglo onima kojima je bilo namenjeno: ...devet desetina domacinstava ima smo jednog roditelja, tako da je roditeljski autoritet slab. Skoro svi zavise od neke vrste državne pomoci. Ovaj projekat je bio namenjen obezbedivanju najnužnijeg smeštaja. Ipak je mnogo porodica živelo ovde tri generacije." Ovi redovi se odnose na Robin Taylor Homes u Cikagu, ali se mogu odnositi na bilo koju od hiljadu slicnih "unutrašnjih gradskih oblasti", i to se samo u Sjedinjenim Državama. Clanak se nastavlja:

"Zakon o stanovanju iz 1949. je obecao 'pristojan dom i odgovarajuce okruženje za svaku americku porodicu.' Tokom ekonomskog poleta 80-tih, petina najsiromašnijih u zemlji je postala još siromašnija, i stambena pomoc je porasla. Broj domacinstava na ivici siromaštva koja su primala pomoc je porastao za 161% izmedu 1974. i 1989. na 2,4 miliona, po zajednickom centru za smeštaj na Harvard Univerzitetu. Ali, rast siromaštva je prevazišao rast federalnih resursa. Preko 5 miliona podstanara i 4 miliona vlasnika domova žive, bez pomoci, ispod ivice siromaštva.

"U prošlosti, smeštaj je bio kao tržište automobila: kroz zastarevanje proizvodi postaju jeftiniji, i time dostupni siromašnima. Ali, ne više. Broj jedinica za stanovanje koje su iznajmljene za manje od 250 dolara mesecno ( u dolarima iz 1989) je pao sa 8,6 miliona u 1974. na samo 6 miliona u 1989. Brojne 'jeftine' stambene jedinice su se 'pogospodile' tokom 80-tih. U siromašnim naseljima, još više stambenih jedinica je obecavalo gazdama tako male prihode da su zgrade napuštene, pojacavajuci urbani raspad.

Cena smeštaja sada leži u srcu siromaštva Amerike. Više od tri cetvrtine podstanara ispod granice siromaštva i više od polovine siromašnih domova troše više od polovine svog dohotka na troškove stanovanja. Potrebno je 20 milijardi da se ociste americke zgrade i pripreme za prodaju.

Ali, uzmite u obzir ovo. Nekih 56% federalnih subvencija za stanovanje, ili 49,9 milijardi dolara ide (vecina u formi olakšanja stanarine) najbogatijoj petini Amerikanaca svake godine. Samo 14,9 milijardi ide najsiromašnijoj petini. Disparitet je apsurdan, vidljiv."

Iste novine (21/3/92) su se bavile širenjem bolesti, kao što je tuberkuloza u siromašnim urbanim oblastima u najrazvijenijim kapitalistickim zemljama:

"Sjedinjene Države su smatrale da su iskorenile TB. Ipak, ove bolesti su vec dostigle epidemiološke razmere u Njujork Sitiju: doktori procenjuju da je bilo skoro 5.000 novih slucajeva prošle godine, 35% više nego 1990 (poslednja godina za koju su dostupni zvanicni podaci), i oko 300 smrti. Više od jednog u šest americkih TB bolesnika je u Njujork Sitiju.

Prošle godine su bile epidemije boginja i sifilisa, takode, a borba protiv AIDS-a ide sve vreme. Sada vaskrsnuce TB preti da prevazide moci gradskih lekara. Dugi pad TB je stao u Njujorku krajem 70-tih, ali samo u poslednjih par godina se zaraza brzo širila. HIV virus, beskucništvo, siromaštvo, i zavisnost od droge cine sve ljude ranjivijim. Bolest se inkubirala u gradskim prepunjenim zatvorima, bolnicama i skloništima. Dva od tri bolesnika su mladi crnci ili Hispanci. Njujorcani imaju goru statistiku od vecine zemalja Treceg sveta kada se radi o završavanju lecenja. U Tanzaniji, na Malaviju i Mozambiku, po Svetskoj Banci, stopa izlecenja (od TB) je 80%, a u istocnom Harlemu, sa jednom ood najvecih stopa infekcija, 11%."

Marks i Engels su istakli pre jednog veka da je buržoazija bila primorana da preduzme korake da uvede bolju sanitarnu zaštitu u radnicke oblasti kada su epidemije pocele da se šire i "uvaženim" kvartovima srednje klase. U clanku se dalje istice rizik sudskih odluka protiv Veca Njujorka, i komentariše se:
"Njujork ih ne može priuštiti. Šta više, može li priuštiti da se TB širi - kao što hoce - ka luksuznim kancelarijama i lepim kucama."

Iza pravednicke indignacije buržoazije protiv tzv. "zakona rastuce bede" leži neprijatna svest da, u stvari, postoji tendencija da se znacajan sloj društva svede na apsolutno siromaštvo. Dok bogati postaju sve bogatiji, siromašni su potonuli na nivo koji je doslovno jednak vrsti uslova kakve asociramo sa novelama Carlsa Dikensa - ili poglavljima u Marksovom Kapitalu, O Mašineriji i radnom Danu - jednim od najvecih primera socijalne kritike u celoj politickoj literaturi.

Nedavna studija decijeg dobrotvornog društva je otkrila da osnovnu socijalnu zaštitu prima 1.5 miliona porodica u Britaniji i da ona nije dovoljna ni za ishranu deteta propisanu u viktorijanskom radnickom domu.

Komisija za ishranu je izracunala da ishrana deteta u javnoj kuhinji u Ist Endu u Londonu u 1876 dostigla cenu od 5,46 funti nedeljno po današnjim cenama. Poredeci ovo sa 4,15 funti nedeljno u decijem dodatku za decu ispod 11 godina, Toni Vajt, direktor društva je prokomentarisao: "Zaprepašcujuce je da kako se približavamo 2000-toj godini, cak ishrana iz javne kuhinje iz 1876. preskupa za svaku cetvrtu porodicu sa našom decom."

Marks je pisao o užasnim uslovima pretežno ženskih radnika u trgovini odecom u Ist Endu u Londonu. Ukidanje platnih saveta i drasticna redukcija inspekcije fabrika za vreme torijevske vlade znaci da ce, verovatno, uslovi (uglavnom azijskih) žena radnica u ovoj oblasti postati slicna.

I ne samo u Britaniji. U Kaliforniji, jednoj od najprosperitetnijih i "najliberalnijih" država najmocnije i najbogatije nacije na svetu, imamo isti fenomen - "agonija teškog rada, ropstva, neznanja, brutalnosti i mentalne degradacije," o kojima je Marks pisao. Stoga, The Economist (12/2/94) piše:
"Industrija odece u Kaliforniji je dugo zavisila od švalja, obicno kineskih imigrantkinja, koje su naporno radile u radionicama za ilegalno niske plate." Za haljinu koja se prodaje po 150 dolara, švalja bi "verovatno dobila oko 6 dolara.

U decembru (1993), istraga 71 radnje u San Francisku i Ouklendu je otkrila da više od polovine krši standarde o minimalnim nadnicama. Šivenje za Esprit, Lik Klerborn, Izumi i druga blistava imena su radili nedovoljno placeni radnici."

Cesto se zaboravlja da su svi uspesi radnicke klase u prošlosti postignuti borbom. Vladajuca klasa nikada ništa nije predavala bez borbe. Istina je da, u periodima ekonomskog napretka, kapitalisti mogu priuštiti da podele s njima mali deo svojih profita, dokle god nastavljaju da se bogate na racun radnicke klase. Ali sada kada je period uspona završen, lansirali su sveopštu ofanzivu da eliminišu dostignuca rada.

U Sjedinjenim Državama, cak i tokom "Reganovog poleta" 80-tih, troškovi jedinice rada u manufakturnoj industriji su se u stvari smanjili za prosecnih 6,4% godišnje (od 1985-93).

U Nemackoj i Japanu su porasli 4,2% i 6,6% respektivno u istom periodu. Ali sada Nemacki i Japanski kapitalisti žele da sprovedu istu politiku. Kancelar Kol drži pridike nemackim radnicima, žaleci se da su "preplaceni", "lenji" i da premalo sati rade.

Kapitalisti svih zemalja pevaju istu pesmu. Fred Lempers iz holandske privredne komore je nedavno izjavio da se holandske kompanije nadaju da ce minimalna plata (2.163 guldena, tj. 1.141 dolar mesecno) biti "u najmanju ruku prepolovljene".

U Belgiji, nametanje serije škrtih planova je izazvalo generalni štrajk u novembru 1993. Pokušaj španske vlade da nametne deregulaciju tržišta rada je takode izazvalo 24-casovni generalni štrajk. Gde god pogledate, kapitalisti i njihove vlade pokušavaju da pronadu izlaz iz krize na racun radnicke klase. Iluzije o buducnosti baziranoj na punoj zaposlenosti i prosperitetu koje su postale rasprostranjene širom razvijenog kapitalistickog sveta na bazi skoro cetri decenije ekonomskog napretka, brzo nestaju:
"Americka tradicija je bazirana na ocekivanju rasta bogatstva. Veliki delovi populacije se sada suocavaju sa realnošcu da su siromašniji nego što su njihovi roditelji, ili cak dedovi. Cena industrijske konkurentnosti može stoga biti snižavanje ocekivanja, ne samu u pogledu na plate vec i radne sate i uslove rada. U S.A.D, lekcija se pokazala bolnom. Evropa, njen najveci deo, tek treba da se sa tim suoci." (Finacial TImes, 7/2/94).

"Treci svet"

Period od Drugog svetskog rata je bio jedno neprekidno previranje u nerazvijenim kapitalistickim zemljama. Narodi Afrike, Azije, Latinske Amerike, koji cine dve trecine ljdske rase, imali su malo koristi od slike ekonomskog rasta inustrijalizovanog zapada. Oni su ostali gladni posmatraci na fešti svetskog kapitalizma.

Cak i relativni razvoj industrije koji je omogucio svetski ekonomski polet od 1948-73 nije sprecio pad nacionalnog dohotka u vecini ovih zemalja, vodeci opštoj ekonomskoj i socijalnoj krizi.

Nominalno nezavisni, još više su porobljeni nego pre. Privrede ovih zemalja su vezane milionima lanaca za kocije svetskog imperijalizma, koji sprovodi svoju dominaciju kroz internacionalnu trgovinu i mehanizme svetskog tržišta baziranim na razmeni više rada za manje. Po ciframa objavljenim u UN Development Programme za 1992, gep izmedu bogatih i siromašnih zemalja je nezadrživo rastao proteklih decenija. Od 1960. udeo najbogatijih u svetkom DBP je porastao sa 70,2% na 82,7%. Ovo znaci da su industrijalizovane kapitalisticke zemlje sada 60 puta bogatije nego one u kojima živi najsiromašnijih 20%. Procep ozmedu ovih je udvostrucen u poslednjih trideset godina.

Kako bilo, cak i ove cifre ne prikazuju realnost. U naprednim zemljama kapitalizma, milioni žive u siromaštvu, dok Treci svet ima svoj udeo u bogatim parazitima i eksploatatorima. Isti izveštaj otkriva da razlika u prihodu izmedu svetske najbogatije milijarde i svetske najsiromašnije milijarde iznosi više od 150 prema 1.

U poslednjoj deceniji 20-tig veka, uprkos svim cudima moderne nauke, dve trecine covecanstva živi na ivici varvarizma. Obicne zaraze, kao što su dijareja i boginje ubiju sedam miliona dece godišnje. Sve ovo može biti spreceno jeftinom i jednostavnom vakcinacijom. 500.000 žena umire svake godine od komplikacija trudnoce, i verovatno još 200.000 umier od abortusa. Bivše kolonijalne zemlje troše svega 4% njihovog DBP na zdravstvo - prosecno po 41 dolar po glavi stanovnika, u poredenju sa 1.900 dolara u razvijenim kapitalistickim zemljama. Po izveštajima Ujedinjenih Nacija, više od 6 milijardi ljudi ce naseljavati zemlju do 2000 godine. Oko polovine ce biti ispod 20 godina. I najveci deo pati od nezaposlenosti, nedostatka osnovnog obrazovanja i zdravstvene nege, prenaseljenosti i loših životnih uslova. Procenjeno je da 100 miliona dece izmedu 6 i 11 godina nije u školama. Dve trecine su devojcice. Štaviše, cak i u S.A.D UNICEF procenjuje da 20% dece živi ispod nacionalne granice siromaštva. Kako bilo, situacija u zemljama Treceg sveta je dostigla zastrašujuci nivo.

Oko 100 miliona dece živi na ulici. U Brazilu, ovaj problem je "rešen" kampanjom policije i odreda smrti za istrebljenje dece ciji je jedini zlocin to što su siromašna. Slicna zversta se vrše nad beskucnicima u Kolumbiji.

Milion dece je ubijeno, 4 miliona ozbiljno povredeno, i 5 miliona su postali izbeglice ili sirocici kao rezultat u protekloj deceniji. U mnogim eks-kolonijalnim zemljama, imamo fenomen decijeg rada, koji cesto teži ropstvu. Licemerni protesti u zapadnim medijima ne sprecavaju proizvode ovoga rada da dolaze na zapadna tržišta i povecavaju kapital "uveaženih" zapadnih kompanija. Tipican primer je nedavno objavljen slucaj fabrike šibica, gde deca, obicno devojcice, rade 6 dana-60 casova nedeljno, sa toksicnim hemikalijama, za tri dolara. U pismu Economist-u od 15. septembra 1993. se istice: "Roditelji ne shvataju vrednost obrazovanja za buducnost dece, vec je njihovo siromaštvo cesto toliko ocajno da ne mogu opstati bez plata njihove zaposlene dece."

Glavni razlog za tešku siromašnost Treceg sveta je dvostruko pljackanje resursa kroz uslove trgovine, i trilion dolara duga koji Treci svet duguje zapadnim bankama. Samo da bi platile kamatu na dug, ove zemlje moraju da izvoze hranu koja je potrebna njihovom sopstvenom narodu i žrtvuju zdravlje i obrazovanje naroda. Po UNICEF-u, otplate dugova su izazvale pad dohodaka u zemljama Treceg sveta za cetvrtinu, budžet zdravstva za 50%, i budžet za obrazovanje za 25%. Uprkos licemernom pozivu protiv uništavanja amazonskih šuma, Brazilski ekonomisti su dokazali da je ovo prevashodno motivisano potrebom za vecim profitom u poljoprivrednom izvozu, ako što je govedina, uzgajana na iskrcenoj zemlji. Finansiranje takvih izvoznih projekata dolazi od Svetske Banke i drugih internacionalnih finansijskih organizacija.

Patnje Treceg sveta su živopisno izražene u izveštaju UNICEF-a iz 1989:
"Pre tri godine, bivši Tanzanijski predsednik Džulijus Nijerere je postavio pitanje, 'moramo li izgladnjivati našu decu da bi platili svoj dug?' Na to pitanje je odgovoreno u praksi. I odgovor je bio 'da'. U te tri godine, stotine hiljada dece širom sveta je životom platilo dugove svojih zemalja, i mnogi milioni još uvek placaju kamatu svojim iscrpljenim umovima i neuhranjenim telima."

Corsokak kapitalizma

Pre rata, Trocki je rekao za kapitalisticku klasu da se "zatvorenih ociju spušta toboganom u propast." Isto može biti receno za kapitalizam danas, posle intervala od više od pola veka.

Od Drugog svetskog rata, buržoaske vlade su pokušavale svašta od kejnzijanizma do monetarizma, i svaku zamislivu kombinaciju izmedu. Kejnzijanski eksperiment je bio odgovoran za eksploziju inflacije krajem 70-tih, u primorao ih na brzo uzmicanje.

Od onda vidimo na delu monetaristicku reakciju, koja je navodno trebala da vrati zdravo finansiranje i balansirane budžete. Koji je bio rezultat? U Britaniji, primena monetaristicke politike za vreme M. Tacer dovela je do kolapsa industrije, od koje se ista još nije oporavila. Od 28,4% DBP u 1971, manufakturna industrija je pala na 23,1% u 1989. Broj zaposlenih u manufakturnoj industriji je pao sa 8,4 miliona u 1969. na 5,1 milion u 1990. Sa druge strane, parazitski bankarski sektor je porastao sa 9,3% na 18,7%.

U isto vreme, u svim razvijenim kapitalistickim zemljama, došlo je do nezadrživog rasta budžetskih deficita, i to uprkos oštrim rezovima u državim izdacima. Prošle godine, prosecni budžetski deficit u OECD zemljama je iznosio 4,2% DBP - što je ogromno povecanje sa 1% iz 1989. Još gore, njihov ukupni dug javnog sektora je porastao na cak 63% DBP (sa 42% u 1980). Kamata na ovaj dug sama predstavlja kolosalni odliv resursa društva.

U Evropskoj Uniji, prosecni budžetski deficit je porastao sa 3% DBP u 1989. na oko 7% u 1993 - najviši nivo od Drugog svetskog rata, i cak veci, proporcionalno od Americkog (4,4%).

Štaviše, OECD racuna da su skoro trišcetvrtine americkog budžetskog deficita, i dve trecine evropskog "strukturalne", i da ce ostati cak i ako se privrede opet usprave.

S obzirom na ovu situaciju, povratak Kejnzijanskim metodama finasiranja deficita bi izazvalo eksploziju inflacije. Sa druge strane, pokušaju da se sreže deficit ce smanjiti tražnju, tako produbljujuci krizu.

Cinjenica da su ovi zapanjujuci deficiti nagomilani tokom poleta 1982-90. je još jedan indikator bolesti sistema. U prošlosti, deficiti su korišceni od strane kejnzijanaca da izadu iz kriza "stvaranjem tražnje". Sada zapadne vlade ne mogu ovo uraditi jer im je deficit izmakao iz ruku u proteklom periodu.

Daleko od rastuce javne potrošnje, oni je stalno snižavaju, uprkos cinjenici da se u zemljama kao što je Britanija, infrastruktura (zdravstvo, školstvo, putevi, železnica, smeštaj) raspada. Cak i oskudna "pomoc" za nezaposlene, invalide, samohrane roditelje i stare osobe nije oslobodena napada. I ipak i dalje budžetski deficit nastavlja da raste, kao rezultat pada proizvodnje i velikih kamata koje se otplacuju.

Buržoaski ekonomisti stalno zapadaju u kontradikcije. Sa jedne strane tvrde da "nema dovoljno tražnje" u privredi, dok simultano zagovaraju rezove u tražnji u formi snižavanja plata i javnih izdatatka. Kako god okrenu, zarobljeni su izmedu zlih blizanaca inflacije i deflacije. Drugim recima, šta god da urade, bice pogrešno. Dugorocno, perspektive kapitalizma su benzadežne. Kako bilo, to ne znaci da ce on automatski nestati. Kapitalizam se uvek kreže kroz cikluse poleta i kriza. To je kao izdisanje i udisanje. One prate kapitalizam od kolevke do groba. Kako bilo, snažno disanje zdravog deteta nije isto što i bolno brektanje senilnog samrtnika. Kapitalisticki sistem je bolestan, a bolest je smrtonosna.

Karl Marks je pre više od sto godina objasnio da je krajnja granica kapitalisticke proizvodnje sam kapitalizam. Istina je da nema "konacne krize" kapitalizma. Istina je da, dok ga ne sruši radnicka klasa, da ce uvek nalaziti izlaz. Ali, u pronalaženju izlaza, buržoazija uvek uvecava kontradikcije sistema i na kraju cini stvari još gorim.

Iz razloga koje smo gore naveli, kapitalisticki sitem, posle cetri decenije ekspanzije, dostiže svoje granice. Dug period relativnog mira i prosperiteta u naprednim kapitalistickim zemljama se bliži kraju. U drugoj polovini poslenje decenije dvadesetog veka - veka koja su vec okarakterisala dva svetska rata i nevidene nesrece ljudske rase, svet se sucava sa novim periodom ratova, gradanskih ratova, revolucija i kontra-revolucija. Tokom ovog perioda, bice odlucena sudbina covecanstva, na jedan ili drugi nacin.

Kakav može biti "izlaz" za kapitalizam? Kao što je Lenjin imao obicaj da kaže, istina je uvek konkretna. Buržoazija je probala kejnzijanizam i monetarizam. I jedan i drugi su na kraju propali - drugi mnogo brže nego prvi. Mogu probati miks ova dva vešticija trika. To ce ih odvesti u najgori od svih svetova - kombinaciju inflacije i deflacije, koja ce brzo izazvati nove socijalne i politicke konvulzije.

Tokom mnogo decenija,. sve kontradikcije su se gomilale. Sada se mora naplatiti racun. U 1914. i 1939, stupili su na ratnu stazu u pokušaju da reše probleme. Ali postojanje zastrašujuceg oružija uništenja - nuklearno, hemijsko, biološko - znaci da bi sveopšti rat izmedu velikih sila nužno završio u medusobnoj anihilaciji. Pošto kapitalisti ne vode rat rata radi, vec radi osvajanja tržišta, sirovina, teritorija i sfera uticaja, ovaj put je efektivno blokiran, bar dok radnicka klasa i njene organizacije ostanu netaknute.

To znaci da se kontradikcije kapitalizma moraju izraziti u sve oštrijem konfliktu izmedu klasa. Buržoazija svake zemlje se slaže oko jedne stvari: nužno je sniziti životni standard, srezati državne izdatke, uništiti državu blagostanja jer "mi" (tj. kapitalisticki sistem) to ne možemo priuštiti. To znaci da ce zapretiti uništenjem svih onih stvari koje cine život podnošljivim vecini ljudi, sve te elemente koji cine bar polu-civilizovanu egzistenciju.

"Revoluciji je potreban bic kontrarevolucije", imao je obicaj da kaže Marks. Kontraofanziva kapitala ce imati duboke efekte na radnicku klasu, koja je akumulirala kolosalnu moc tokom proteklih nekoliko decenija. Generalni štrajkovi u Španiji, Belgiji i Italiji su upozorenje da radnici nece nemo posmatrati kako im se uništava životni standard.

U sledecem periodu ce biti velikih borbi izmedu klasa koje ce zasenti borbe prošlosti. Još jednom, radnici ce poceti da se krecu kroz masovne organizacije klase, pocev od sindikata, u pokušaju da transformišu društvo. Pre ili kasnije, osvojice vlast u jednoj ili drugoj zemlji, kao što su u Rusiji 1917. Kada se to dogodim tranformisace svet mnogo brže nego 1917-21. Bice postavljeni temelji za pobedu socijalizma na svetskom nivou.

Za radnicku demokratiju!

"Zahvaljujuci ekstenzivnoj upotrebi mašinerije i podeli rada," pisali su Marks i Engels u Manifestu komunisticke partije, "rad proletera je izgubio individualni karakter i postepeno, svu privlacnost radniku. On postaje dodatak mašini, i samo se najjednostavniji, najmonotoniji, i rad sa najmanje vešine zahteva od njega." (marks i Engles, Odabrana dela, tom I, str. 114).

U doba antickog Rima, rob je opisivan kao instrumentium vocalis - "orude koje govori." Danas, položaj vecine "slobodnih" radnika nije mnogo bolji. Ne samo monoton i iscrpljujuci rad na proizvodnoj liniji, vec i rad koji uništava dušu mnogih radnika sa 'belim okovratnicima' [cinovnika] koji rade za kompjuterima u velikim kancelarijama, u suštini, sve više podseca na fabrike. I tako vecina ljudi troši svoje živote, ako uopšte imaju tu srecu da rade!

A ipak razvoj tehnike znaci da je moguce ukidanje, ili svodenje na minimum ove vrste nehumanog crncenja. Rec "robot" dolazi od ceške "robotnik" što znaci - rob. To je upravo ono što su industrijski roboti. Oni ne spavaju, nemaju pauzu za caj ili rucak, rade bez prestanka 24 sata dnevno, izvodeci zadatke sa velikom fleksibilnošcu i na najvišem niovu. U stvari, baš su onakvi kakvim gazde žele radnike da budu!

Danas je skoro moguce imati fabriku bez radnika, osim onih koji su poterbni za održavanje. Opšte uvodenje industrijskih robota u krupnu industriju stoga potencijalno predstavlja najvecu revoluciju uštede rada u istoriji.

U kapitalizmu, takav razvoj dogadaja bi vodio nezaposlenosti nezamislivih razmera, i na kraju izazvao kolaps celog sistema. Stoga, iako tehnologija postoji kao i, kao što smo videli, ogromne kolicine kapitala koji se ne stavljaju u proizvodnu upoterbu, uvodenje nove tehnologije je bilo ekstremno sporo i nejednako.

Isti ekonomski sistem koji osuduje 50 miliona ljudi u industrijalizovanim zemljama, i stotine miliona u Africi, Aziji i Latinskoj Americi da žive u prisilnoj besposlenosti i bedi, i koji sistematski uništava sredstva za proizvodnju, zatvarajuci fabrike kao kutije od šibica, takode sprecava korišcenje tehnologije koja bi mogla transformisati živote miliona ljudi širom sveta.

Jedna od najocitijih karakteristika modernog kapitalizma je nacin na koji je potcinio ceo svet svojoj kontroli. Predvidanja autora Manifesta komunisticke partije su izvedena na skoro laboratorijski nacin. Medunarodna podela rada je dovedena do ekstema. Svetsko tržište vrši neodrživi pritisak na nacionalne ekonomije. Nema sile, ni S.A.D. ni Rusije, ni Kine, koja se može osloboditi od njega.

U kapitalizmu, "Novi svetski poredak" se manifestuje kao nemilosrdna dominacija šacice imperijalistickih sila, koje predvode Sjedinjene Države, i nekoliko stotina gigantskih multinacionalnih korporacija, koje tretiraju polu-kolonijalne zemlje Afrike, Azije, Latinske Amerike kao svoje feudalne posede. Za mase Treceg sveta, kapitalizam je, parafrazirajuci Lenjina, "horor bez prestanka".

A ipak je na pitanje istinskog Novog svetskog poretka stvarno nemoguce odgovoriti. To nije samo nacin za okoncanje ludih ekonomskih neravnoteža i velikih socijalnih nepravdi koje su beskonacni izvor ljudske bede, ratova i konflikata. To je pitanje apsolutne nužnosti za sam opstanak planete. Slepo traganje za kratkorocnim uspesima monopola vodi uništavanju svetskih resursa i destrukciji okruženja. Ne samo smanjivanje kišnih šuma, vec i sistematsko trovanje hrane koju jedemo, vode koju pijemo, i vazduha koji dišemo. U prvom tomu Kapitala, Marks je vec istakao ovu destruktivnu tendenciju profitnosg sistema. Ali sada je dostigao kriticnu tacku. Ako se dozvoli ovo nekontrolisano divljanje, buducnost ne samo ljudske rase, vec i mogucnost života na zemlji bi mogla biti u velikoj opasnosti.

Cinjenica da su proizvodne snage davno prevazišle granice privatnog vlasništva i nacionalne države. U cilju realizacije zapanjujuceg potencijala moderne industrije, nauke i tehnike, nužno je ostvariti sistem baziran na harmonicnom planiranju na globalnom nivou. Preduslov za ovo je zbacivanje diktature velikih banaka i monopola, i njihovo zamenjivanje istinskim režimom radnicke demokratije.

Razvoj proizvodnje i nove tehnike ulaze u kontradikciju sa starom idejom radnika kao prostog dodatka mašini. U cilju najbolje upotrebe sofisticirane tehnike, i postizanja visokog nivoa kvaliteta, nužno je ostvariti svesnu participaciju radnika na svim nivoima. U Suštini, ovu cinjenicu priznaju, iako na iskrivljen nacin, najnoviji japanski proizvodni koncepti. Cak ni najsofisticiraniji roboti ne mogu nikada postici nivo kreative svetsi kao ljudsko bice, iako mogu biti daleko efikasniji u izvodenju mehanickih zadataka. Nužnost demokratske radnicke kontrole i upravljanja, daleko od toga da je marksisticka utopija, proistice nužno iz zahteva same moderne proizvodnje.

"Umesto bezumnog izvršavanja jedne, repetitivne operacije, sutrašnji radnik u proizvodnji automobila ce verovatnije biti pripadnik tima sa brojnim veštinama i vecim odgovornostima...
Za neke automobilske firme, opstanak ce zavisiti od toga koliko uspešno promovišu timski rad kroz svoje organizacije. Ljudi su toliko spretniji, fleksibilniji i inovativniji od robota - zbog cega se u japanu misli da automatizacija pre treba da pomogne ljudima u fabrikama nego da ih zameni. Roboti sami ne mogu dostici Sveti Gral fleksibilne proizvodnje" (The Economist, 17/10/92).

Naravno, u praksi, namera japanskih monopola je da izmisle nove nacine cedenja više viška vrednosti iz radnika. Uprkos finim, gore navedenim recima, o tome kako roboti pomažu ljudima da rade u fabrici, veliki japanski proizvodaci automobila ne oklevaju da otpuste radnike kada su im profiti ugroženi.

U istinskoj socijalistickoj planskoj ekonomiji, opšte uvodenje novih tehnika bi bilo iskorišceno za smanjenje radnog dana na minimalni nivo. Ovo bi obezbedilo materijalnu bazu za kvalitativni napredak ljudske civilizacije.

Grcki filozof Aristotel je rekao da "covek pocinje da filozofira kada su životne potrepštine obezbedene." Pod filozofiranjem mi smatramo sposobnost da misli uopšteno, da podigne pogled, iznad briga i trenutnih pritisaka svakodnevne egzistencije, da potraži širi horizont, da kontemplira o životu, prirodi, i univerzumu. U savremenom društvu, umovi muškaraca i žena su ugnjeteni borbom za opstanak - da li ce ili nece naci posao, da li ce moci da plate racune na kraju meseca, nadu krov nad glavom, obezbede sredstva u slucaju bolesti i za stare dane. Samo kada se ove degradirajuce opsesije eliminišu postace muškarci i žene istinska ljudska bica, sposobna da po prvi put shvate svoj puni potencijal.

Trocki je jednom pitao: "Koliko Aristotela cuva svinje? Koliko svinjara sedi na tronovima?"

Tokom istorije, masama covecanstva je onemogucen pristup slobodnom vremenu, obrazovanju i kulturi koji bi im omogucio da doprinesu društvenom znanju. Zlocin je klasnog društva da se takav neiscrpni rezervoar ljudskog talenta baca. Njegovim oslobadanjem, socijalizam ce pripremiti put za takvo cvetanmje kulture, umetnosti i nauke kakvo još nije videno u ljudskoj istoriji. Covecanstvo ce se razviti u potpunosti. Ovo ce oznaciti kraj ljudske predistorije i zasnivanje prave istorije ljudske rase.